Album na kojem ima starih pesama, novih ljudi, prijateljstava koja su preživela i onih koja nisu, malo ljubavi, malo nervoze, svetskih i ličnih problema
„PUN.K Mile Kekina“ donosi četrnaest pesama koje se, svaka na svoj način bave životom čoveka koji je prešao pedesetu, ali još uvek nije pronašao dobar razlog da se uozbilji.
Sve pesme nastale su u poslednjih nekoliko godina, a Kekin ih je okupio na albumu koji se ni ne trudi da bude posebno uredan, tematski zaokružen ni preterano pristojan. Ima tu starenja, prijateljstava koja su se usput negde pogubila, neizgovorenih stvari, bračnih brodoloma, svetskih problema, lekova, sobnog bicikla, jedne jetre i, naravno, dovoljno muzike da se sve to lakše podnese.
„Ne volim da pišem o svojim pesmama jer ne kažu uzalud da je pisati o muzici kao plesati o arhitekturi, ali svaki put kad nešto izdam ljubazni me izdavač zamoli da napišem pa ću evo opet malo zaplesati i pokušati pritom da vam ne pokvarim utisak o albumu. A sad dopustite da zaplešem“- kaže Kekin.
Iako je album nastao iz vrlo različitih priča sve ih nekako povezuje isti lik. Čovek koji je nešto stariji nego što je bio na početku karijere, ponešto naučio, puno toga zaboravio, a u međuvremenu shvatio da neke životne savete koje je slušao kao klinac možda ipak treba uzeti sa rezervom.
Taj se lik pojavljuje već u uvodnoj pesmi „Star“ kao stari punker koji u pedesetoj sluša kako mu dobacuju da svira nešto staro i pokušava se sa tim nekako nosi. Kekin ovde više priča nego što peva, što bi mogla biti dobra vest za sve one koji ne vole kad peva ili barem za one koji više vole da ga slušaju kad se žali.
Sledi „Marko nogomet“, Kekinov aktuelni singl koji priča o bračnom brodolomu, jednom telefonu, ljubavnici skrivenoj pod vrlo neverovatnim imenom, povratku mami i bendu koji se pojavljuje tamo gde mu je možda i najpotrebnije. Pesma je malo irski punk, a za to postoji sasvim jednostavno objašnjenje: harmonikaš Andrija rođen je u Dubrovniku, a Kekin u Nemačkoj.
Nakon „Marka“ stiže „Jetra“ jer ako te kroz život vodi srce, a ne mozak, dobro je imati barem jedan organ koji još uvek sarađuje. Mark Mrakovčić je za tu priliku složio riff koji, prema Kekinovim rečima, „izbija bubreg, ali ne štedi ni jetru“.
„Mislim da ću kad-tad od ovoga napraviti narodnjak“ – kaže Kekin.
Mark je jedan od muzičara sa kojima je Kekin napravio velik deo novog albuma pa nije slučajno da neke pesme odu u potpuno drugom smeru, kao „Rane hrane strvinare“, uz koju već na početku treba upozoriti nežnije slušaoce da tu pesmu slobodno preskoče.
Kekin kaže da se neki ljudi lako uvrede kad ih nazoveš strvinarima čak i kad svojim ponašanjem poprilično uverljivo rade na toj tituli.
Pesma „Nisam siguran“ dolazi iz sasvim druge vrste iskustva.
„Što sam stariji, sve sam manje siguran da nakon svake kiše dolazi sunce, da pametniji uvek treba popustiti ili da se po jutru dan poznaje – naučio sam da hvalim dan tek kad se smrači. Zbog poslovice „Pametniji popušta“ sada momci iz zadnje klupe drže profesorima predavanja kako biti uspešan u životu.“
U tu priču uklapa se i „Trening za umiranje“, pesma koju je Kekin napisao sa dvadeset godina i koja ga prati kroz različita životna i muzička razdoblja, a nakon više od tri decenije odlučio je da je ponovno snimi, ovaj put sa Darkom Rundekom.
„Hteo sam da joj dam novo ruho, ali sačuvati energiju i oštrinu zbog kojih je toliko dugo ostala važna i meni i publici. Kad sam je napisao, zvučala je više kao kantri pesma pa je ova obrada više povratak prvoj verziji nego nova obrada klasika.“
„Centrifuga“ je za sve one koji su nekad trebali nekom nešto reći, a nisu rekli, pa ostali pristojni i onda celu noć u glavi vodili razgovor koji se nikad nije dogodio.
„Ilica i Marica – Hajka za odrasle“ odlazi još dalje i to sve do Baltika i problema sa ribarstvom, dok se „Selo moje malo“ vraća na nešto puno bliže.
„Svako od nas ima bar jednog prijatelja sa kojim je prošao kroz sito i rešeto, ali jebi ga, kroz godine nas razbacao život kao dete igračke pa se vidimo samo još u prolazu, uz dogovore za kafe koje se nikad neće popiti. Jel’ ti imaš nekog takvog?“
„Treći svijet“ spušta se još jedan sprat niže pa ako gledamo svet kao zgradu, Kekin živi u suterenu, ali ne gubi nadu dok god postoji neko ko je na minus dva. U toj pesmi pridružuje mu se Gino iz KulturShocka koji već dugo živi u Sijetlu i ima iskustva sa različitim spratovima života.
„Bilo bi glupo“ nastala je iz jednostavne ideje da agresiju treba nekako izbaciti iz sebe. Kekin je pronašao vlastitu kombinaciju fizičkog treninga i lekova zahvaljujući kojoj je postao toliko smiren i ljubazan da više ni ljude koje bi najradije poslao na jedno mesto ne šalje tamo odmah. Otkad ima sobni bicikl i male žute pilule, sve mu fantastično ide.
Za „Neispravnog vokalista“, Kekin kaže da moraš samo biti malo neispravan u glavi. Nije loše ni ako te nešto muči i znaš od toga napraviti pesmu sa kojom će neko moći da se poistoveti. Usput bi bilo dobro naći nekog da te trpi takvog neurotičnog, a to je možda i najteži deo.
Jedna od pesama koja je potpuno izmakla planu je „Stablo“. Mark Mrakovčić je počeo u studiju da prebira po žicama, a Kekin je čuo nešto što ga je pogodilo i pesma je krenula, gotovo sama od sebe. Prva reakcija bila je „Ljudi moji, šta je ovo…“, a dalje se više-manje sve samo dogodilo.
„Ovo mi je možda i najdraža pesma na albumu, a pojma nemam zašto.“
Onda taman kad se čovek navikne na sve te dijagnoze, savete, jetre, strvinare i životne promašaje, album završava sasvim drugačije.
„Iza prvog ugla“ nastala je na stihove Ljubivoja Ršumovića.
„Čim sam je pročitao, naježio sam se od glave do pete i odmah sam imao spremnu melodiju. Sa aranžmanom sam se mučio godinama. Onda sam pozvao svoga druga Radeta Šerbedžiju, jer mi trebalo malo životnog iskustva za takvu pesmu. Hvala Radetu i Ršumu što su mi omogućili ovakav grande finale albuma“, kaže Kekin.
Na kraju ostaje album koji ide od starenja i prijateljstava do jetre, lekova, bračnih brodoloma, strvinara i svega ostalog što čovek usput pokupi. Neke su stvari ozbiljne, neke baš i nisu, a neke su verovatno najbolje ispale upravo zato što se nisu previše planirale.
Možda zato i ima toliko humora. Ako već ne možeš mnogo toga da promeniš, uvek možeš od toga da napraviš pesmu.
No comment yet, add your voice below!